Почетком
20. века, пораст становника у
насељима која су припадала Јасичкој парохији утицали су на формирање посебне Шаначке парохије 1936.
године. Удаљеност Јасике (око 5 km) од Шанца и
неразвијени саобраћај утицали су да Шанчани, који су раније одлазили на Свету Литургију у
цркву Св. Прокопија у Јасици, почну да се припремају за изградњу цркве у Шанцу.
Припреме за изградњу цркве у Шанцу почеле су 1938. године
формирањем грађевниског одбора.
Постојало је усмено предање да је у засеоку Штубељ некада
постојала црква посвећена Св. Петки, па је услед неког скрнављења ,,побегла
преконоћ'' - како су говорили Штубељани. Веровало се да негде постоје
трагови црквеног темеља, али се није знало на ком месту. У Штубељу,
на месту где се сада налази црква и у околини, живела је фамилија Илића.
На месту где се сада налази црква, некада је постојао свињац Илићевих,
солидно саграђен од тешких бетонских плоча. Једног јутра, су те плоче нађене
поломљене и разбијене. Свака је тежила по неколико стотина килограма и
било је право чудо како су оне разбијене. Илићи су ово схватили као знак да ту
није место свињцу. Постепено, Илићи су се преселили из Штубеља у Шанац.
Догодило се, пре Другог светског рата, да су се упокојила три сина (рођена браћа)
једног од домаћина фамилије Илић у кратком временском периоду
(око три године). Имање је опустело, кућа напуштена и купљена касније
(1951. год.) од стране Црквене општине за материјал за изградњу црквене куће.
Место Штубељ је сматрано тајанственим и светим, ту су се простирале само
ливаде, шљиваци и по нека њива. Грађевински предузимач Караџић, познат у
Крушевцу, испричао је Шанчанима да је путујући пословно у Новом Саду наишао на
запис да је у Шанцу постојала црква Св. Петке, саветовао их је да копају по
Штубељу и потраже трагове цркве. Шанчани су се организовали и почели да копају.
После неколико дана копања на различитим местима, пронашли су остатке полукружног
темеља, који је указивао на то да је ту некада био олтар цркве. Нађена су и два
крста нарочитог облика, од месинга.
Из записника Црквеног управног
одбора јасичке црквене општине од 20. фебруара 1939. године, види се да је из
касе јасичке цркве издвојено две хиљаде динара као помоћ за изградњу цркве у
Шанцу. Из истог записника види се да је донета одлука да се за ову сврху
затражи помоћ од Епархијског управног одбора у Нишу и то у износу од 10.000
динара. До почетка Другог светског рата, Шанчани су добровољним радом
припремили циглу и камен, а изградњу цркве прекинуо је рат. Стицајем околности у
немачком заробљеништву у Првом светском рату био је Обрадовић Милутин - Тинча
и тамо оставио два ванбрачна сина. Један од њих, опет стицајем околности,
затекао се у Крушевцу. Пошто је имао очеву адресу и слику коју му је дала
мајка, он је ускоро пронашао оца у Шанцу и успоставио рођачке везе са целом том
кућом. Када се ово сазнало у селу, Шанчани су удесили да дотадашњи председник
општине да оставку и изабрали су Тинчу за председника, уверени да ће он најбоље
да заштити село и људе док траје окупација. Користећи рођачке везе са Немцима,
председник Шаначке општине Милутин Обрадовић успео је да преко немачке команде у
Крушевцу добије за изградњу цркве у Шанцу вагон и по гвожђа и два вагона
цемента. Тако је изградња цркве у Шанцу настављена и у условима окупације, па је
до краја 1943. године црква озидана и стављена под кров. Остали занатски радови
завршени су после ослобођења, па је црква освећена 1945. године.